СЛИКАР МИКАН АНИЧИЋ, ПАРИСКИ МАЧВАНИН, У УЗВИШЕНОЈ ПОТРАЗИ ЗА ПРАВИЂЕЊИМА Небеску дотаћи лепоту Пред епохом нихилизма не сме се устукнути. „Куда се упутити из овог мрака ако не тамо где су поезија, сликарство и жене?” пита Данте. Избегавам да сликам оно што свет чини ружним и морбидним, тражим у њему оно што може да га учини подношљивим и светлозарним. На том истраживачком путу лепоте ја сам само зрно морског песка, али у оку. Модерна је анахрона. Верујем да се једино класичним језиком може појаснити драма нашег времена. Србија нам пружа сву раскош духовног наслеђа и лепоту недосањаних предела, што покушавам, у свом духовном замку, да преобразим у слику
Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника
Његове слике су сите. Нахрањене бојом и смислом, визионарством и умећем да се оно предочи. Стари мајстори ту дишу на нов начин, кроз оно што је у сваком мајсторству свевремено. Традиција проговара археофутуристички. Призори пустоловног детињства у Мачви, с погледом на Цер, Мајевицу, Фрушку гору, и ренесансни предели Европе из времена пре но што су је отели кнежеви овог света, све се то улива у велику синтезу ове уметности. Да би се то исказало, требало је досегнути Opus Magnum.
Микан Аничић (Бадовинци, 1950), мачвански Парижанин, у Националној ревији.
Плави камен успомена. Често се у шуми нађемо пред густим замршеним бршљаном и тешко можемо да му, у том преплету, пронађемо корен или главни стуб. На сличан проблем наилазимо и када покушавамо да пронађемо наше породичне корене.
По усменом предању, моји преци су се доселили у Мачву половином XIX века из Старе Херцеговине. Тај први који се одлучио на тако далек и рискантан пут, у свом болном раскиду са родним крајем и огњиштем, понео је са собом на воловским колима и праг своје куће, камен плавац каквог овде нема ни на једној ближој планини (Церу или Фрушкој гори). Још увек тај праг стоји на месту где га је мој предак поставио, испред новоизграђене куће. Ту одредницу староставну сам и ја наследио; свугде где одлазим пртим са собом мог плавца сазданог од успомена и идентитета. По једном запису из XIV века, који се чува у манастиру Василија Острошког, стоји да је из мог племена у Бој на Косово отишло четрдесет седам мушких глава и ни један се није жив вратио. То генетско памћење, дубоко урезано у свест мојих саплеменика, вероватно је било пресудно у усмерењу нашег сензибилитета ка лепом и узвишеном, а не ка деструктивном и погибељном. Из мог племена је чувени графичар Петар Аничић, који је израдио најлепше портрете Вука Караџића и Бранка Радичевића, и Алекса Шантић, чија је мајка из рода Аничића.
Завичај у Аркадији. Амајлија коју сам понео са собом у свет је моје детињство у Мачви. Најраније сећање сеже у период када сам имао петнаест месеци. Мајка ме је тада одбила од дојења и послала код баке у Аду, удаљену шест километара од наше куће. Стриц ме је одвезао у таљигама. И сад се јасно сећам тренутка кад сам кроз трептај јасиковог лишћа први пут угледао реку Дрину. То је прва велика импресија у мом животу, та застрашујућа огромност воде и блескања брзака по плићацима. Ада, у којој сам провео детињство, моја је Аркадија, са мирисним ливадама и чаробним шумама препуним стада, насељена колебама и воденицама на Дрини. Ту смо бивали већи део године.
То аркадијско детињство бејаше проткано јатима риба у Дрини, гнездима дивљих патака у садевеним ватовима дрва, зачудним сликама. Оно је своју пуноћу и разгранатост добило у периоду дечаштва које је, запретено у поља сунцокрета и мака, помоћу својих петровданских бакљи и лила бацало светлост на један нови онирични и сатирски свет. Касније су набујали и сокови еротске маште о босанским девојкама које су прелазиле преко реке, у Мачву, да би бојиле и преле своју вуну.
Сви ти доживљаји стварају у мени једно фантазмагорично осећање, које се преображава у нови свет фантастике. А фантастика је, у ствари, наш живот који смо проживели. Сваки човек дубоко у себи носи потребу за лепим коју понекад остварује сместивши себе у изабрано урбано окружење или изградивши кућу по својој мери. До лепоте ја досежем креативним повратком ка праслици. Сва виђења и доживљаји наталожени у сећањима оглашавају се у слици, кроз коју сва та светлуцања лепог синтетишем у једну општезначењску лепоту. Моје последње велико платно, Апотеоза дечаштва у Савковачи, на најустрепталији начин сведочи о мом дечаштву у коме је приказан сав онај доживљени онирични свет уплетен у митску причу Парисовог суда. У једном аркадијском пејзажу дефилује сав тај доживљени свет мог детињства, ушушкан и засвођен брдима која од тог крајолика чине једно велико гнездо у коме се осећа спокој у величанственом загрљају завичаја. Неретко на мојим сликама је представљен тај спој пространства, заталасане равнице чије обзорје се завршава плаветним планинским кулисама. То је тај видокруг у којем сам одрастао, омеђен Цером на југу, Мајевицом на западу и Фрушком гором на северу, моје уточиште и врт где убирам најлепше цветове сећања. У ширем смислу, Србија, најлепша земља из наших снова, пружа нам сву раскош духовног наслеђа и сву лепоту недосањаних предела, и ја то претачем (преображавам) у слику.
Очигледно је да се и у мом уметничком формирању понавља она чувена Егзиперијева тврдња: „Долазим из детињства, тамо је мој завичај.”
Под узвишеним окриљем. Прво виђење слике као такве десило ми се на један мистичан начин испред сеоске цркве, када ме је мајка одвела на моје прво божићно јутрење. Да бисмо ушли у цркву, морали смо проћи испод порталске слике Силазак Светог Духа на апостоле. И ја сам онако мали, сићушан, осетио у себи неку топлину и благост пролазећи испод тог узвишеног закриља. И данас у мени, неретко, проструји тај првотни осећај топлине и благости кад се нађем пред ремек-делом неког великог мајстора, или у некој незнаној сеоској цркви пред олтаром осликаним са свом чедношћу и чистотом; са олтара полећу јата анђела, њихова крила натопљена су мирисом смирне и тамјана.
Мој доживљај слике, поред оног из сеоске цркве, био је на почетку везан за прве илустрације неких наших познатих сликара које сам имао прилику да видим у Илустрованој Политици, тада једином илустрованом листу који је објављивао занимљиве приказе из сликарства.
Кроз београдске недогледе. Мој први додир са Београдом је ишао преко Калемегдана (Фићир Баир, Брег за размишљање) и калемегданске терасе, са које се простире видик унедоглед. Тај изазов пространства у мени је створио јак осећај да ћу моћи све што пожелим. Узвишена тераса на ободу тврђаве рађа осећај о потреби и моћи полетања у далеки свет. Калемегдан је био и остао „полетна писта” за све наше пустоловне експедиције у којима освајамо светска духовна пространства и печатамо наше и њихове историјске и културне странице. Већ на самом почетку упознао сам песника Васка Попу. Био је одушевљен мојим почетним радовима, сматрајући да су то његове песме у слици. Поклонио сам му једну од мојих првих слика, на којој се први пут у српском сликарству на глави Светог Саве појавио ореол саздан од пчелињег саћа. У младалачком заносу сам брзо напустио ту јединствену новотарију, идући даље у откривању нових светова, али други сликар из Попиног окружења је убрзо преузео тај елемент и насликао серију слика са истим мотивом. Спознаје и искуства стечена на Академији и у дружењу са уваженим београдским сликарима нису ми били довољни за оно што сам захтевао од себе. „Медиала”, као један од водећих покрета у сликарству тог времена, по мојим тадашњим схватањима, можда нескромним, није могла да пружи довољан увид у стваралачки пут чију сам визију већ имао у себи. Одласком из ове средине успео сам да ту визију уобличим и уздигнем на ниво личне препознатљивости. Требало је потражити она сликарска знања до којих нисам могао доћи у овдашњем сликарском миљеу. Пут ме је одвео, преко Италије, Шпаније и Немачке, све до Париза.
У шкрињи светске духовности. Ту, у Паризу, на Ecole Superieure des Beaux Arts, као и по Лувру, Орсеју и другим париским музејима, започео сам моју ликовну надоградњу и моје стручно обогаћење. Моји учитељи били су многи сликари италијанског кватрочента, ренесансе и барока, преко шпанских и холандских великана, па све до француских класика и романтичара.
Париз је светска ризница духовних вредности. У сваком кварту, музеју, библиотеци, можете да нађете информације из свих епоха, стилова, нација. Париз је једна велика шкриња планетарне духовности. Ту сам досегнуо неко сликарско савршенство које нисам могао да стекнем (нађем) ни на Академији ни у дружењу са ововременим уметницима.
Нисам пророк и себе не гледам у будућности. Трудим се да насликам што бољу слику, постављајући пред себе високе критеријуме старих мајстора и домете њиховог сликарског умећа. Париз је магичан град, пун изазова и понуда да се скрене са пута који си одабрао. Човек ту мора да направи редукцију и да се усредсреди само на свој ужи избор. Једино тако можеш да останеш свој. Сусрети са Дадом Ђурићем, Владом Величковићем, Љубом Поповићем, Петром Омчикусом, Батом Михаиловићем, Данилом Кишом, Полом Арсићем и другима имали су карактер дружељубља и директних спознаја других искустава делања у меандрима париских атељеа и галерија. Дружења са уметницима различитих националности и опредељења имала су само корективан утицај на моје усмеравање ка вредностима за које сам држао да су светионици и обелисци на пропутовању светом естетике и лепоте. Они су ми служили само утолико да видим како и шта не треба да радим. Али праве савете сам добијао са платана великих мајстора и од личности са већим искуством, зрелијих година. То је на првом месту била мадам Сузан де Конинк (Mme Suzanne de Koninck), кустос Музеја модерне уметности Париза, пријатељица Пикаса, Брака и великог румунског вајара Бранкушија. Она ме је представила директору Лувра Жаку Поноу (Jacques Ponnau) који ми је показао депое тог музеја. Ту сам могао видети све оно што Лувр чини најбогатијим музејом света.
Париз је велика арена у којој сваки стваралац може да се одмери у односу на своје савременике, али и претходнике. На великим салонима сваки уметник схвати на ком је нивоу и којој категорији припада, а у исто време сагледа колико је својим делом допринео том светском мозаику и колико је лепоте уградио у њега. Заузврат Париз зна да укаже на нове појаве и вредности, што је и према мени учинио; на великом Салону француских уметника, одржаном у париском Гранд Палеу (Grand Palais) 2006, додељена ми је медаља за слику Отмица Европе. И у Србији су људи од струке препознали у моме раду новину и то наградили Вуковом наградом за допринос сликарству и култури у 2020. години. Предност Париза у односу на многе метрополе је и у томе што у њему, поред Лувра и Музеја Орсеј, постоји и Бобур, један од највећих светских музеја савремене уметности. Ту можете да видите све тенденције савремене уметности и да у њему користите велику библиотеку посвећену уметности.
Премерени старим мајсторима. У Лувр одлазим на дружење са великанима кичице. Они су ми најбољи саговорници и ментори, од њих сазнајем све оно што сликарство чини једном од најлепших уметности. У салама Лувра понекад остајем и по цели дан „на дивану” са загонетним генијалним мајсторима. Када сам први пут био у Лувру, 1972, позавидео сам чуварима што могу да се друже са највећим сликарима и њиховим делима. Та визуелна глад ме још увек прати кад се нађем у било ком музеју света; она ме наводи на сталне анализе слика и на преиспитивање сопственог искуства. Дела старих мајстора су једини параметри којима могу да мерим сопствене доскоке на скали вредновања уметничког дела, али често не и само сопствене. Имао сам срећу и могућност да посетим већину најзначајнијих светских музеја и они су ми увек непогрешиво одгонетали историјат градова у којима се налазе, њихову традицију, културу и обичаје. Из њих сам увек излазио обогаћен меморисаним „енциклопедијама” из свих наведених области и са каталозима највреднијих слика изложених у њима. Сваки музеј је слика и историја тог народа у коме се налази.
Спасавање лепотом. Путовања по разним земљама обогаћују свако људско биће, а код уметника је то и неки вид просветљења и надахнућа за нове креације. Сва богатства која носимо у себи преплићу се и обогаћују новим виђењима, доживљајима и спознајама. У таквом алхемијском споју рађају се нове идеје и нове креације, сличне оном љубавном плесу између пчеле матице и мужјака на поднебесним висинама, како је то описао Морис Метерлинк. Истински стваралац треба да закорачи, као Актеон, у мрачне шуме сећања у којима проналази своју богињу лова окупану у бистрим водама лепоте. Тежња сваког човека ка лепом и узвишеном води ка ослобађању од деструкције, агресије и самоуништења. Ако успемо да изградимо лепоту у себи, сачуваћемо себе и свет око нас од зла и уништења. Уметник није тај који ће преобразити свет, он само има улогу Хермеса, гласника богова: да својим делом укаже на постојање зла.
Прави одговор на епохално питање. Хипокризија и бешчашће који данас доминирају светом довели су до разградње људске свести и морала. Поред пандемије вируса ковид-19 и страха од физичке смрти, то је најдубља драма која потреса човечанство. Савремени човек живи у духовној клоаки и хаосу неразумевања сопственог окружења. Сви смо, ми људи постмодерног доба, исцеђеног ума, испране свести која губи моћ словесног расуђивања и промишљања о властитом бивствовању у свету. Овакво стање духа се пројектовало и у самом уметничком стваралаштву. Стога су XX век и време у коме живимо период великих фрустрација. На пољу уметности, осим експеримента, ово раздобље ништа више није понудило. Нема великих креација, нема ремек-делâ, отворен је велики простор за омасовљење аматеризма и просечности, за навалу кича. Прогреса уопште и нема, у уметности се све врти и понавља кроз велике историјске циклусе. Пикасо је реинтерпретирао и реактуелизовао неолитску уметност. „Модерна” уметност је постала антиљудска и антихришћанска. Анахронизам је у ствари модерна. Верујем да се једино класичним језиком може појаснити драма нашег времена. Радим исто што и Маркес, који пише шекспировским језиком да би био јасан и убедљив. Верујем да уметност може да буде зачетак освешћења и поновног успостављања поремећених вредности, да послужи као уточиште од сваког насртаја дисхармоније, од менталног зла и духовне беде, да у малој „радионици душе” уметник сагради нове и лепше светове, за нека нова поколења боља и племенитија од садашњег човека.
На почетку мог сликарског стваралаштва, осамдесетих година прошлог века, на сликама Распећа 1 и 2 и Тајна вечера у агонији XX века приказао сам морално посрнуће наше цивилизације на крају тог века. Поставио сам питање: Хоћемо ли и даље производити зло и затомљавати лепоту и племенитост? На то питање ће ова цивилизација морати да да исправан одговор ако жели да се сачува од свеколиког самоуништења.
Могућност обнове идиле. Банкарство као систем је обележје наше епохе. Оно такво, као институционализовано финансирање људског ужаса, није постојало никад раније. Мање-више сви смо ми информисани сведоци финансирања великих милитантних пројеката попут „Рата звезда”, конструисања нових типова бомбардера, нуклеарних проба, а нема поузданих података да се нека већа сума новца улаже у хуманитарне пројекте и у напредак хуманистичких наука. Тако је новац постао зли дух планете који опседа човека. Уместо да се стави у службу опоравка еко-система, не би ли се човек као космичко биће сврстао у ред космички достојанствених цивилизација, новац служи у његовој деструкцији и срозавању на ниво модерног примитивизма, кадрог да на тој планети изазове катаклизму. Човек би требало да Земљу поврати у њено првобитно стање и од ње направи цветни врт, кроз који ће се кретати као антички полубог, а не као затровано заморче нуклеарних експеримената. Само тако, вративши планету њеном прелепом и чистом стању, а довевши цивилизацију на највиши технолошки ступањ, човек ће бити достојан да се сврста у ред високих космичких цивилизација, јер ће имати иза себе своје дело као личну карту: очувану и прекрасну планету Земљу.
Страх од поређења. Суочавање са великим делима из прошлости за поједине уметнике није ни лако ни безболно. Једног дана у Бриселу, када сам био у посети Краљевском музеју, позвао сам једног колегу, сликара-модернисту, да ми се придружи следећег дана у посети истом музеју. Видно узбуђен, искрено ми је одговорио: „Е, баш ти хвала на позиву! Па ти хоћеш да доживим шок и престанем да сликам кад видим те недостижне мајсторе!? Могу да идем само у Музеј модерне уметности. Тамо налазим све оне који су ми много ближи и сличнији по способности, да нешто и ја насликам као они.” Разумео сам га; тако је лакше његовом слабашном таленту и посусталој души. Данас је заиста веома ризично и тешко одважити се на пут мистерије душе. У непостојању било каквог параметра за вредновање уметничког дела, широм су отворена врата за навалу просечности и позиционирање било чега на пиједестал врхунског дела. Такав однос је охрабрио армије нових „уметника”, а са друге стране у повлачење нагнао врхунске мајсторе, који проналазе склоништа у свом духовном замку. Крајње исходиште тако осмишљеног плана је потпуно потискивање са ликовне сцене свега онога што је до недавно словило као сликарство. Замењено је инсталацијама, перформансима, мултимедијалним дешавањима и ко зна каквим све концептима (преварама). У име „нове креације” иде се до бесмисла, до изласка из сопствене коже. Замислите кад бисмо рекли за Сунце које нас греје милијарде година да је демоде и да га треба заменити нечим „прикладним модерном времену”.
Ослобађање традиције. Епицентар планетарног духовног цунамија проналазимо у средиштима светске моћи. Стављајући уметност у службу својих (идеолошких) програма, они и од сликарства праве памфлетско служинче. Код нас у Србији је исувише поводљивости и склоности трабантском пузању, па се још увек здушно подржава и протежира такав вид изражавања. А у земљама водећим у уметности тај приступ је препознат и одбачен од многих теоретичара уметности, као и од уметника, који свој пут трасирају на стаменитим темељима класике. Међу познатим апологетама повратка на класичне вредности у сликарству су – на пример – историчар уметности Кристин Суржан (Christine Sourgins), дугогодишњи директор Музеја „Пикасо” Жан Клер (Jean Claire), теоретичар уметности Од де Керос (Aude de Kerros), теоретичар уметности Коста Мавракис (Kosta Mavrakis), Жан-Луј Харуел (Jean-Louis Harouel)... Спрам мора оних који следе „модерну”, то је нуклеус из којег ће испупољити нови цветови ослобођених стваралаца. Они ће бакљу обновљене уметности, нове а старе, преузети у своје руке. То је већ сада видљиво на најзначајнијим салонима у Паризу: све су присутнији уметници који за своје полазиште, за своје вјерују и ослонац, узимају традицију. Упориште за „модерну” је био произведени сензибилитет данашњег човека, пренадражен естетиком ружног, што за резултат има одбацивање ма какве артифицијелне естетике и затомљавање свих вредности које су, стваране вековима, биле највеће културно-цивилизацијско наслеђе.
Излаз. „Куда се упутити из овог мрака ако не тамо где су поезија, сликарство и жене?” (Данте Алигијери)
Послужићу се једном причом мог покојног професора Милоша Бајића који је био заточеник у концентрационом логору „Маутхаузен”: „Када се чинило да је дошао крај животу, када ми је бивало најтеже, увек сам себе замишљао затвореног у неку металну куглу без излаза. А онда сам разумом себи олакшавао очајање и говорио: Ако се човек нађе у тој кугли, изаћи ће из ње кроз отвор кроз који је и доспео у њу. Тај улаз-излаз постоји, само га треба открити.”
Из овог планетарног суноврата ја се спасавам негујући љубав и лепоту кроз слику. Светлост и смирење проналазим у сликању занимљивих особа, у тражењу оних тананих невидљивих велова који оптачу душе и ону меку маховину што чини топлим осмех на лицима драгих бића. Један од таквих је и портрет моје супруге Секе. Избегавам да сликам оно што свет чини ружним и морбидним, тражим у њему оно што може да га учини подношљивим и светлозарним. И све то претачем у слике у моме духовном замку. То је мој врт, а у њему мој атеље, због чега себе сматрам повлашћеним међу париским сликарима.
Покушавам да својом сликарском руком дотакнем лепоту небеског. На том истраживачком путу лепоте, ја сам само зрно морског песка, али у оку. Трудим се да у антерију прекрасне духовне лепоте српског народа уткам једну нит блештаве срме и украсим ту одору којом се заогрће сваки народ пред лицем света.
***
Биографија
Микан Аничић (Бадовинци, Мачва, 1950). Ликовну академију у Београду завршио 1975, ту је и магистрирао (1980), у класи Младена Србиновића. На L’Ecole des Beaux-Arts био је од 1982. до 1984, у класи Пјера Карона (Pierre Caron), као стипендиста француске владе. Самостално излаже од 1974. године („Последња воденица на Дрини”, Бадовинци). Излагао и у Врњачкој Бањи, Београду, Паризу, Загребу, Мецу, Виенакту, Њујорку, Нанту, Коњаку, Тулузу, Пирмасенсу, Бијарицу, Херцег-Новом, Версају, Горњем Милановцу, Игалу, Монтреалу, Крушевцу, Варни, Ваљеву... Дела су му у музејима и колекцијама широм света, од САД до Новог Зеланда, од Шпаније до Јапана. Добитник је више награда и одликовања за уметност. Живи и ради у Паризу.
***
Доследан у свевременим вредностима
„... Микан је сликар обимног и разноврсног опуса, мајстор композиција великог формата, уметник који је одбацио (пост)модерни номадизам и нагле стилске промене, истакавши доследност, континуитет и унутрашњу логику у стварању. (...) Прошавши више фаза, од руралне и визионарске фантастике до магичног реализма и митолошке фигурације, упућен пре свега на европско нововековно музејско наслеђе, постао је особена појава на европској сцени... Супротставио се нихилизму као владајућем духу времена, отпочевши велику духовну авантуру обнове вредносног критеријума. Направио је коперникански обрт у српском и француском сликарству. Један је од наших најзначајнијих стваралаца у Паризу, велики мајстор европске Ars Phantastica, а његов допринос историји духовности одступа од медиалних идеја.” (Дејан Ђорић)
***
Надмоћно сликање идеје
„... Опчињен је идејом о интегралној, синтетичкој слици, која ће бити способна да прими и разуме глас успомене и традиције свешћу о јединству времена... Директне аналогије са великим мајсторима прошлости, реминисценце на ренесансу и Шпанце, само су полазиште за нову идеју слике која нема никакве сентименталности према ,лепоти‘ форме или племенитости материјала – боје... Једно је несумњиво: на плану знања и вештине, Аничић је досегао такав степен перфекције у дефинисању форме, таквом виртуозношћу у слагању детаља у фантастичну композицију, да нам се чини како је ту крај сликарске вештине.” (Срето Бошњак)
Његове слике су сите. Нахрањене бојом и смислом, визионарством и умећем да се оно предочи. Стари мајстори ту дишу на нов начин, кроз оно што је у сваком мајсторству свевремено. Традиција проговара археофутуристички. Призори пустоловног детињства у Мачви, с погледом на Цер, Мајевицу, Фрушку гору, и ренесансни предели Европе из времена пре но што су је отели кнежеви овог света, све се то улива у велику синтезу ове уметности. Да би се то исказало, требало је досегнути Opus Magnum. 
Завичај у Аркадији. Амајлија коју сам понео са собом у свет је моје детињство у Мачви. Најраније сећање сеже у период када сам имао петнаест месеци. Мајка ме је тада одбила од дојења и послала код баке у Аду, удаљену шест километара од наше куће. Стриц ме је одвезао у таљигама. И сад се јасно сећам тренутка кад сам кроз трептај јасиковог лишћа први пут угледао реку Дрину. То је прва велика импресија у мом животу, та застрашујућа огромност воде и блескања брзака по плићацима. Ада, у којој сам провео детињство, моја је Аркадија, са мирисним ливадама и чаробним шумама препуним стада, насељена колебама и воденицама на Дрини. Ту смо бивали већи део године. 
Сваки човек дубоко у себи носи потребу за лепим коју понекад остварује сместивши себе у изабрано урбано окружење или изградивши кућу по својој мери. До лепоте ја досежем креативним повратком ка праслици. Сва виђења и доживљаји наталожени у сећањима оглашавају се у слици, кроз коју сва та светлуцања лепог синтетишем у једну општезначењску лепоту. Моје последње велико платно, Апотеоза дечаштва у Савковачи, на најустрепталији начин сведочи о мом дечаштву у коме је приказан сав онај доживљени онирични свет уплетен у митску причу Парисовог суда. У једном аркадијском пејзажу дефилује сав тај доживљени свет мог детињства, ушушкан и засвођен брдима која од тог крајолика чине једно велико гнездо у коме се осећа спокој у величанственом загрљају завичаја. Неретко на мојим сликама је представљен тај спој пространства, заталасане равнице чије обзорје се завршава плаветним планинским кулисама. То је тај видокруг у којем сам одрастао, омеђен Цером на југу, Мајевицом на западу и Фрушком гором на северу, моје уточиште и врт где убирам најлепше цветове сећања. У ширем смислу, Србија, најлепша земља из наших снова, пружа нам сву раскош духовног наслеђа и сву лепоту недосањаних предела, и ја то претачем (преображавам) у слику.
Под узвишеним окриљем. Прво виђење слике као такве десило ми се на један мистичан начин испред сеоске цркве, када ме је мајка одвела на моје прво божићно јутрење. Да бисмо ушли у цркву, морали смо проћи испод порталске слике Силазак Светог Духа на апостоле. И ја сам онако мали, сићушан, осетио у себи неку топлину и благост пролазећи испод тог узвишеног закриља. И данас у мени, неретко, проструји тај првотни осећај топлине и благости кад се нађем пред ремек-делом неког великог мајстора, или у некој незнаној сеоској цркви пред олтаром осликаним са свом чедношћу и чистотом; са олтара полећу јата анђела, њихова крила натопљена су мирисом смирне и тамјана. 
Кроз београдске недогледе. Мој први додир са Београдом је ишао преко Калемегдана (Фићир Баир, Брег за размишљање) и калемегданске терасе, са које се простире видик унедоглед. Тај изазов пространства у мени је створио јак осећај да ћу моћи све што пожелим. Узвишена тераса на ободу тврђаве рађа осећај о потреби и моћи полетања у далеки свет. Калемегдан је био и остао „полетна писта” за све наше пустоловне експедиције у којима освајамо светска духовна пространства и печатамо наше и њихове историјске и културне странице. Већ на самом почетку упознао сам песника Васка Попу. Био је одушевљен мојим почетним радовима, сматрајући да су то његове песме у слици. Поклонио сам му једну од мојих првих слика, на којој се први пут у српском сликарству на глави Светог Саве појавио ореол саздан од пчелињег саћа. У младалачком заносу сам брзо напустио ту јединствену новотарију, идући даље у откривању нових светова, али други сликар из Попиног окружења је убрзо преузео тај елемент и насликао серију слика са истим мотивом. Спознаје и искуства стечена на Академији и у дружењу са уваженим београдским сликарима нису ми били довољни за оно што сам захтевао од себе. „Медиала”, као један од водећих покрета у сликарству тог времена, по мојим тадашњим схватањима, можда нескромним, није могла да пружи довољан увид у стваралачки пут чију сам визију већ имао у себи. Одласком из ове средине успео сам да ту визију уобличим и уздигнем на ниво личне препознатљивости. Требало је потражити она сликарска знања до којих нисам могао доћи у овдашњем сликарском миљеу. Пут ме је одвео, преко Италије, Шпаније и Немачке, све до Париза.
У шкрињи светске духовности. Ту, у Паризу, на Ecole Superieure des Beaux Arts, као и по Лувру, Орсеју и другим париским музејима, започео сам моју ликовну надоградњу и моје стручно обогаћење. Моји учитељи били су многи сликари италијанског кватрочента, ренесансе и барока, преко шпанских и холандских великана, па све до француских класика и романтичара.
Париз је магичан град, пун изазова и понуда да се скрене са пута који си одабрао. Човек ту мора да направи редукцију и да се усредсреди само на свој ужи избор. Једино тако можеш да останеш свој. Сусрети са Дадом Ђурићем, Владом Величковићем, Љубом Поповићем, Петром Омчикусом, Батом Михаиловићем, Данилом Кишом, Полом Арсићем и другима имали су карактер дружељубља и директних спознаја других искустава делања у меандрима париских атељеа и галерија. Дружења са уметницима различитих националности и опредељења имала су само корективан утицај на моје усмеравање ка вредностима за које сам држао да су светионици и обелисци на пропутовању светом естетике и лепоте. Они су ми служили само утолико да видим како и шта не треба да радим. Али праве савете сам добијао са платана великих мајстора и од личности са већим искуством, зрелијих година. То је на првом месту била мадам Сузан де Конинк (Mme Suzanne de Koninck), кустос Музеја модерне 
уметности Париза, пријатељица Пикаса, Брака и великог румунског вајара Бранкушија. Она ме је представила директору Лувра Жаку Поноу (Jacques Ponnau) који ми је показао депое тог музеја. Ту сам могао видети све оно што Лувр чини најбогатијим музејом света.
Премерени старим мајсторима. У Лувр одлазим на дружење са великанима кичице. Они су ми најбољи саговорници и ментори, од њих сазнајем све оно што сликарство чини једном од најлепших уметности. У салама Лувра понекад остајем и по цели дан „на дивану” са загонетним генијалним мајсторима. Када сам први пут био у Лувру, 1972, позавидео сам чуварима што могу да се друже са највећим сликарима и њиховим делима. Та визуелна глад ме још увек прати кад се нађем у било ком музеју света; она ме наводи на сталне анализе слика и на преиспитивање сопственог искуства. Дела старих мајстора су једини параметри којима могу да мерим сопствене доскоке на скали вредновања уметничког дела, али често не и само сопствене. Имао сам срећу и могућност да посетим већину најзначајнијих светских музеја и они су ми увек непогрешиво одгонетали историјат градова у којима се налазе, њихову традицију, културу и обичаје. Из њих сам увек излазио обогаћен меморисаним „енциклопедијама” из свих наведених области и са каталозима највреднијих слика изложених у њима. Сваки музеј је слика и историја тог народа у коме се налази.
Спасавање лепотом. Путовања по разним земљама обогаћују свако људско биће, а код уметника је то и неки вид просветљења и надахнућа за нове креације. Сва богатства која носимо у себи преплићу се и обогаћују новим виђењима, доживљајима и спознајама. У таквом алхемијском споју рађају се нове идеје и нове креације, сличне оном љубавном плесу између пчеле матице и мужјака на поднебесним висинама, како је то описао Морис Метерлинк. Истински стваралац треба да закорачи, као Актеон, у мрачне шуме сећања у којима проналази своју богињу лова окупану у бистрим водама лепоте. Тежња сваког човека ка лепом и узвишеном води ка ослобађању од деструкције, агресије и самоуништења. Ако успемо да изградимо лепоту у себи, сачуваћемо себе и свет око нас од зла и уништења. Уметник није тај који ће преобразити свет, он само има улогу Хермеса, гласника богова: да својим делом укаже на постојање зла.
Прави одговор на епохално питање. Хипокризија и бешчашће који данас доминирају светом довели су до разградње људске свести и морала. Поред пандемије вируса ковид-19 и страха од физичке смрти, то је најдубља драма која потреса човечанство. Савремени човек живи у духовној клоаки и хаосу неразумевања сопственог окружења. Сви смо, ми људи постмодерног доба, исцеђеног ума, испране свести која губи моћ словесног расуђивања и промишљања о властитом бивствовању у свету. Овакво стање духа се пројектовало и у самом уметничком стваралаштву. Стога су XX век и време у коме живимо период великих фрустрација. На пољу уметности, осим експеримента, ово раздобље ништа више није понудило. Нема великих креација, нема ремек-делâ, отворен је велики простор за омасовљење аматеризма и просечности, за навалу кича. Прогреса уопште и нема, у уметности се све врти и понавља кроз велике историјске циклусе. Пикасо је реинтерпретирао и реактуелизовао неолитску уметност. „Модерна” уметност је постала антиљудска и антихришћанска. Анахронизам је у ствари модерна. Верујем да се једино класичним језиком може појаснити драма нашег времена. Радим исто што и Маркес, који пише шекспировским језиком да би био јасан и убедљив. Верујем да уметност може да буде зачетак освешћења и поновног успостављања поремећених вредности, да послужи као уточиште од сваког насртаја дисхармоније, од менталног зла и духовне беде, да у малој „радионици душе” уметник сагради нове и лепше светове, за нека нова поколења боља и племенитија од садашњег човека. 
Могућност обнове идиле. Банкарство као систем је обележје наше епохе. Оно такво, као институционализовано финансирање људског ужаса, није постојало никад раније. Мање-више сви смо ми информисани сведоци финансирања великих милитантних пројеката попут „Рата звезда”, конструисања нових типова бомбардера, нуклеарних проба, а нема поузданих података да се нека већа сума новца улаже у хуманитарне пројекте и у напредак хуманистичких наука. Тако је новац постао зли дух планете који опседа човека. Уместо да се стави у службу опоравка еко-система, не би ли се човек као космичко биће сврстао у ред космички достојанствених цивилизација, новац служи у његовој деструкцији и срозавању на ниво модерног примитивизма, кадрог да на тој планети изазове катаклизму. Човек би требало да Земљу поврати у њено првобитно стање и од ње направи цветни врт, кроз који ће се кретати као антички полубог, а не као затровано заморче нуклеарних експеримената. Само тако, вративши планету њеном прелепом и чистом стању, а довевши цивилизацију на највиши технолошки ступањ, човек ће бити достојан да се сврста у ред високих космичких цивилизација, јер ће имати иза себе своје дело као личну карту: очувану и прекрасну планету Земљу.
Страх од поређења. Суочавање са великим делима из прошлости за поједине уметнике није ни лако ни безболно. Једног дана у Бриселу, када сам био у посети Краљевском музеју, позвао сам једног колегу, сликара-модернисту, да ми се придружи следећег дана у посети истом музеју. Видно узбуђен, искрено ми је одговорио: „Е, баш ти хвала на позиву! Па ти хоћеш да доживим шок и престанем да сликам кад видим те недостижне мајсторе!? Могу да идем само у Музеј модерне уметности. Тамо налазим све оне који су ми много ближи и сличнији по способности, да нешто и ја насликам као они.” Разумео сам га; тако је лакше његовом слабашном таленту и посусталој души. Данас је заиста веома ризично и тешко одважити се на пут мистерије душе. У непостојању било каквог параметра за вредновање уметничког дела, широм су отворена врата за навалу просечности и позиционирање било чега на пиједестал врхунског дела. Такав однос је охрабрио армије нових „уметника”, а са друге стране у повлачење нагнао врхунске мајсторе, који проналазе склоништа у свом духовном замку. Крајње исходиште тако осмишљеног плана је потпуно потискивање са ликовне сцене свега онога што је до недавно словило као сликарство. Замењено је инсталацијама, перформансима, мултимедијалним дешавањима и ко зна каквим све концептима (преварама). У име „нове креације” иде се до бесмисла, до изласка из сопствене коже. Замислите кад бисмо рекли за Сунце које нас греје милијарде година да је демоде и да га треба заменити нечим „прикладним модерном времену”. 
Ослобађање традиције. Епицентар планетарног духовног цунамија проналазимо у средиштима светске моћи. Стављајући уметност у службу својих (идеолошких) програма, они и од сликарства праве памфлетско служинче. Код нас у Србији је исувише поводљивости и склоности трабантском пузању, па се још увек здушно подржава и протежира такав вид изражавања. А у земљама водећим у уметности тај приступ је препознат и одбачен од многих теоретичара уметности, као и од уметника, који свој пут трасирају на стаменитим темељима класике. Међу познатим апологетама повратка на класичне вредности у сликарству су – на пример – историчар уметности Кристин Суржан (Christine Sourgins), дугогодишњи директор Музеја „Пикасо” Жан Клер (Jean Claire), теоретичар уметности Од де Керос (Aude de Kerros), теоретичар уметности Коста Мавракис (Kosta Mavrakis), Жан-Луј Харуел (Jean-Louis Harouel)... Спрам мора оних који следе „модерну”, то је нуклеус из којег ће испупољити нови цветови ослобођених стваралаца. Они ће бакљу обновљене уметности, нове а старе, преузети у своје руке. То је већ сада видљиво на најзначајнијим салонима у Паризу: све су присутнији уметници који за своје полазиште, за своје вјерују и ослонац, узимају традицију. Упориште за „модерну” је био произведени сензибилитет данашњег човека, пренадражен естетиком ружног, што за резултат има одбацивање ма какве артифицијелне естетике и затомљавање свих вредности које су, стваране вековима, биле највеће културно-цивилизацијско наслеђе.
Излаз. „Куда се упутити из овог мрака ако не тамо где су поезија, сликарство и жене?” (Данте Алигијери) 
